AccueilAccueil  PortailPortail  CalendrierCalendrier  FAQFAQ  RechercherRechercher  MembresMembres  GroupesGroupes  S'enregistrerS'enregistrer  Connexion  
« Dans un monde où l'information est une arme et où elle constitue même le code de la vie, la rumeur agit comme un virus, le pire de tous car il détruit les défenses immunitaires de sa victime.  » Jacques Attali
Qui est en ligne ?
Il y a en tout 1 utilisateur en ligne :: 0 Enregistré, 0 Invisible et 1 Invité

Aucun

Le record du nombre d'utilisateurs en ligne est de 17 le Dim 29 Sep - 20:12
Derniers sujets
» Location Serbie........
Jeu 19 Oct - 7:08 par Nadezda

» Recette de pain ......
Mer 18 Oct - 17:44 par Nadezda

» Le Sel.........................
Mer 18 Oct - 15:54 par Nadezda

» La banane .............
Mar 17 Oct - 19:19 par Nadezda

» Zakuski .....
Mar 17 Oct - 18:58 par Nadezda

» Cuisine italienne !
Mar 17 Oct - 18:12 par Nadezda

» Art Postal.............
Lun 16 Oct - 8:59 par Nadezda

» Académie des Beaux-Arts de Sambreville
Ven 13 Oct - 11:01 par Nadezda

» Blogs divers.................
Mer 11 Oct - 16:19 par Nadezda

Rechercher
 
 

Résultats par :
 
Rechercher Recherche avancée
Octobre 2017
LunMarMerJeuVenSamDim
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031     
CalendrierCalendrier
Statistiques
Nous avons 1 membre enregistré
L'utilisateur enregistré le plus récent est Nadezda

Nos membres ont posté un total de 3272 messages dans 1410 sujets
Statistiques

Concepteurs web

Partagez | 
 

 FOND SLOBODAN JOVANOVIĆ.....PREĆUTKIVANJE I OTUĐENJE SRPSKE KULTURNE BAŠTINE U HRVATSKOJ

Voir le sujet précédent Voir le sujet suivant Aller en bas 
AuteurMessage
Nadezda
Admin


Messages : 3328
Date d'inscription : 28/12/2011
Localisation : Belgique

MessageSujet: FOND SLOBODAN JOVANOVIĆ.....PREĆUTKIVANJE I OTUĐENJE SRPSKE KULTURNE BAŠTINE U HRVATSKOJ   Lun 23 Sep - 8:51



FOND SLOBODAN JOVANOVIĆ
 
http://www.slobodanjovanovic.org/2012/03/02/miladin-subotic

NaslovnaAktuelnostiFondSlobodan JovanovićKultura i politikaKontakt
Miladin Subotić: Prećutkivanje i otuđenje

PREĆUTKIVANJE I OTUĐENJE SRPSKE KULTURNE BAŠTINE U HRVATSKOJ

Ukoliko se nešto značajno ne promeni, a sigurno neće, bilbordi sa porukama različitih sadržaja opet će nas pozivati na letovanje u Hrvatsku. Prisetimo se kako nas je dve prethodne krizne godine u toku letnjih odmora, a usled nasušne potrebe za spasom turističke sezone, manirom gospodskog cinizma, Hrvatska pozivala na letovanje. Kratke i sadržajno upečatljive poruke “Kad srce kaže leto, kaže Jadran”, “Tako lepa, a tako blizu”, “Letujte tamo gde su vam roditelji letovali”, i druge sličnog tona i nestvarno toplih reči imale su za cilj da probude optimizam prošlosti i nagoveste bezbrižnost odmora.


Miladin Subotić: "U svojevrsnom autističnom svetu hrvatskog samoljublja, na 124 strane u velikom enciklopedijskom formatu nižu se 722 fotografije praćene poželjnim tekstom sa suptilno umetnutim manirima iz eskadrona kroatocentrizma i etnokroatizma."

Kreatori prijemčivih slogana otišli su i korak dalje, pa su u tri velika grada Srbije sa agresivnih reklamnih tabli poručivali: “1244 ostrva. Jednostavno previše za jedan bilbord. Sasvim dovoljno za savršen odmor.” I nije toliko važno što Hrvatska nema baš tačno toliko ostrva i turističkih ponuda na svima njima, koliko poruka koju nosi taj broj, asocijativno vezan u svakoj živoj glavi ove zemlje, kao sinonim aktuelnog kršenja međunarodnog prava i poniženja ove države. Život nas je naučio i višestruko nam dokazao da naš zapadni sused ulaže veliku pažnju u svaki detalj i sitnicu kada je reč o srpsko-hrvatskim odnosima, pa nema puno prostora za nedoumice o pravoj kvalifikaciji namere za (zlo)upotrebom broja 1244.

Na korak pre novog poziva, na ovogodišnjem 34. Sajmu turizma i 3. Sajmu vina, uz probrani asortiman, vidno prisutni hrvatski vinari i predstavnici hrvatskog turizma izložili su desetine reklamnih kataloga i niz publikacija, a među njima, kao vodeću u udarnom turističkom ešalonu, publikaciju „Čudesna kulturna baština: Hrvatska-vidi, dodirni, uživaj”. Štampana je u izdanju Hrvatske turističke zajednice, 2010. godine. Proverom na internet portalu te državne organizacije lako se stiže do potvrde da se radi o zvaničnoj publikaciji koja u toj oblasti predstavlja najdirektnije interese države Hrvatske.

U svojevrsnom autističnom svetu hrvatskog samoljublja, na 124 strane u velikom enciklopedijskom formatu nižu se 722 fotografije praćene poželjnim tekstom sa suptilno umetnutim manirima iz eskadrona kroatocentrizma i etnokroatizma.

Snagom probirljivog odabira, autor teksta prof. dr Zoran Klarić, inficiran starom ideologijom, predrasudama i neistinama, doprinos srpskog naroda „čudesnoj kulturnoj baštini“ pominje preko četiri manastira i dve crkve! Za svaki vek trajanja manje od jednog objekta.

Za manastir Krku, kao prvo prepoznatljivo određenje, piše da se nalazi nedaleko od franjevačkog samostana i da se smatra najvrednijim spomenikom SPC u Hrvatskoj (sve reči ove skraćenice piše malim slovima). Nema podatka o godini nastanka! Samo varvarstvo prezira sprečilo je autora da napiše istinu koja svedoči da je manastir Krka podigla, pre Kosovske bitke, srpska princeza Jelena (sestra cara Dušana), davne 1350. godine. U riznici ovog najznačajnijeg duhovnog i kulturnog centra pravoslavlja u Dalmaciji, pored bogate rukopisne zbirke, kao velika dragocenost, čuva se poznati epitrahilj sa 33 svetiteljska lika, rađen u vreme Svetog Save!

Snagom probirljivog odabira, autor teksta prof. dr Zoran Klarić, inficiran starom ideologijom, predrasudama i neistinama, doprinos srpskog naroda „čudesnoj kulturnoj baštini“ pominje preko četiri manastira i dve crkve! Za svaki vek trajanja manje od jednog objekta.

U simulakrumu koji se predstavlja kao stvarnost, za manastir Krupu, kao najvredniju prepoznatljivost, piše da se smestio “u krškoj pustoši … u dolini rijeke Krupe…” u HVI veku! Sa malim intelektualnim naporom i uz korišćenje dostupne hrvatske literature, autor je mogao stići do nepobitne činjenice da je manastir Krupa sagrađen davno prošle 1317. godine. Ova hrišćanska svetinja zasigurno predstavlja najdublje srpsko-pravoslavno sećanje Dalmacije, Dalmatinske zagore i današnje teritorije Hrvatske. Svoju misiju i danas vrši, iako je više puta stradao u bezmalo sedmovekovnoj istoriji, poslednja dva datiraju iz 1941. i 1995. godine.

Interpolaciju besa u samoironiju autor teksta nastavlja kada pišući o kninskoj tvrđavi dodaje da se uz nju nalazi i mali muzej s eksponatima iz davne „ali i iz novije povijesti kad je Knin bio središte pobune dijela srpskog stanovništva protiv hrvatske države“.


U poglavlju posvećenom Središnjoj Hrvatskoj pomenut je Jasenovac kao “zloglasni ustaški koncentracijski logor”, ali se ne navodi broj žrtava (!), niti se pominju Srbi kao daleko najbrojniji stradalnici! Ujedno to je i jedini logor (od 15 većih) i masovno stratište koje je navedeno. I ono najvažnije: Nema ni jedna reč o genocidu! Na slici: Ikona Svetih srpskih novomučenika jasenovačkih

Opisujući kulturnu baštinu Slavonije, prof. dr Klarić, kao biblijsku stigmu navodi da je u Vukovaru bivša JNA „izvršila jedan od najvećih genocida u Europi nakon Drugog svjetskog rata“. (Autorov lični sud je iznad presuda Suda u Hagu i međunarodno usvojene definicije genocida. Kvalifikacija koja jeftino zaudara na mržnju.) Za razliku od prethodnog izdanja sada je, pored spomen-područja u Ovčari, ubaštinjen i “…spomenik herojima na vukovarskom groblju”. Verovatno, kao novi “dokaz o počinjenom genocidu”.

U poglavlju posvećenom Središnjoj Hrvatskoj pomenut je Jasenovac kao “zloglasni ustaški koncentracijski logor”, ali se ne navodi broj žrtava (!), niti se pominju Srbi kao daleko najbrojniji stradalnici! Ujedno to je i jedini logor (od 15 većih) i masovno stratište koje je navedeno. I ono najvažnije: Nema ni jedna reč o genocidu! To je u ovoj publikaciji – pisanom hrvatskom izlogu, navedeno samo i isključivo kao ekskluzivitet JNA u tromesečnim borbama (VIII – XI 1991.) u Vukovaru!

Za Nikolu Teslu piše da je u selu Smiljan u blizini Gospića “rođen jedan od najvećih svjetskih znanstvenika“. U prethodnom izdanju (2007.) ove zvanične državne publikacije pisalo je da se “okolica Gospića ponosi jednim od najslavnijih…” Dakle, prošlo je vreme ponosa na Nikolu Teslu, a i nije u grupi najslavnijih. Ne svojata Teslu direktno u Hrvate, ali mu ostaci sitne patološke mržnje ne dozvoljavaju da pominje Teslino srpsko poreklo.

Treći veliki biser SPC, manastir Dragović podignut samo šest godina posle Kosovske bitke nije dostojan ni jedne reči teksta, kao ni mesta među više od sedamstotina fotografija! U riznici je imao oktoih iz XIV veka, minej iz 1531. godine pisan u Studenici, i više desetina drugih bezmerno vrednih crkvenih relikvija, retkih knjiga, zapisa i putopisa… Avgusta 1995. monasi su izbegli i vratili se tek 2004. godine u opljačkan i vandalizovan manastir.

Isto važi i za Patrijaršijski dom i biblioteku u Pakracu koju su zenge „braneći domovinu“ devastirale i svele na horizont reptila! Episkopsku biblioteku osnovao je još Patrijarh Arsenije III Čarnojević.

Isto važi i za Patrijaršijski dom i biblioteku u Pakracu koju su zenge „braneći domovinu“ devastirale i svele na horizont reptila! Episkopsku biblioteku osnovao je još Patrijarh Arsenije III Čarnojević. Ne pominje se ni Saborna crkva u Pakracu iz 1757. godine, koju su tvorci nove hrvatske države minirali 1992., a u plamenu je zauvek nestao ikonostasni rad genijalnog majstora Steve Todorovića, kao i niz vrednih crkveno-umetničkih predmeta. U predočenom opisu slavonske baštine nema mesta ni za manastire SPC: Sveta Ana (1412. god.!) i Pakra (XV vek). Manastir kod Orahovice (iz 1583.) pominje se usput, prostim nabrajanjem, navođenjem imena.

Za Gomirje, taj najzapadniji evropski pravoslavni manastirski stub, piše da se u Gorskom Kotaru ističe “…među sakralnim spomenicima pravoslavni samostan u Gomirju iz 17. stoljeća”. Činjenice, koje su nedostupne autorovom znanju ili su svesno i cinično prikrivene, potvrđuju da je manastir osnovan 1557., da se bratstvo okupilo 1600., a crkveni temelj postavljen 1601. godine.


Opisujući Dalmatinsku zagoru, pored ostalog stoji "Najpoznatiji običaj je hrvatska viteška igra Sinjska alka", a održava se "na godišnjicu bitke iz 1715. godine, kada je 500 hrvatskih vojnika iz Sinja odbilo napad 60.000 turskih vojnika." Više od jasnog ovde je novi dokaz još jednog otuđenja (neko bi rekao: krađe) činjenica iz istorije srpskog naroda. Narod koji se sukobio sa Turcima bio je srpski. I vođa tog ustanka je bio Srbin, Ilija, najmlađi brat serdara Stojana Jankovića. Tokom dužeg vremenskog perioda, kao i tada, u tom delu Dalmacije nije bilo Hrvata. Uostalom o tome svedoče dostupna ugarska pisana dokumenta, koja govore da je od XIII veka tamo živeo samo srpski nacionalni korpus. O prevođenju tih Srba u katoličanstvo (Venecija) i kasnije u Hrvate (Austro-ugarska) ima više pisanih dokumenata sačuvanih u Mađarskoj, Austriji, Italiji i u samoj Hrvatskoj. Prevara je dobila verifikaciju u novembru 2010. godine, odlukom nadležne komisije UNESKA da ovu igru uvrsti kao doprinos hrvatskog naroda u Registar nematerijalne svetske baštine.

Opisujući Dalmatinsku zagoru, pored ostalog stoji “Najpoznatiji običaj je hrvatska viteška igra Sinjska alka”, a održava se “na godišnjicu bitke iz 1715. godine, kada je 500 hrvatskih vojnika iz Sinja odbilo napad 60.000 turskih vojnika.” Više od jasnog ovde je novi dokaz još jednog otuđenja (neko bi rekao: krađe) činjenica iz istorije srpskog naroda. Narod koji se sukobio sa Turcima bio je srpski. I vođa tog ustanka je bio Srbin, Ilija, najmlađi brat serdara Stojana Jankovića. Tokom dužeg vremenskog perioda, kao i tada, u tom delu Dalmacije nije bilo Hrvata. Uostalom o tome svedoče dostupna ugarska pisana dokumenta, koja govore da je od XIII veka tamo živeo samo srpski nacionalni korpus. O prevođenju tih Srba u katoličanstvo (Venecija) i kasnije u Hrvate (Austro-ugarska) ima više pisanih dokumenata sačuvanih u Mađarskoj, Austriji, Italiji i u samoj Hrvatskoj.

Prevara je dobila verifikaciju u novembru 2010. godine, odlukom nadležne komisije UNESKA da ovu igru uvrsti kao doprinos hrvatskog naroda u Registar nematerijalne svetske baštine.

U baštini Dubrovačke regije na 12 strana i 77 fotografija takođe nema traga srpskom postojanju, uticaju i kulturnom doprinosu. Prikriva se da su u tom gradu rođeni, živeli ili stvarali naučnici, umetnici, književnici, trgovci srpskog porekla i Srbi-katolici. Ni jednom rečju nema pomena Ruđera Boškovića (!), svetski priznatog fizičara, matematičara i astronoma, od oca Srbina i majke Italijanke. Predstavljajući Cavtat navodi da je “…rodno mjesto velikog hrvatskog slikara Vlahe Bukovca…” Autor, možda srbofobično, zanemaruje notornu činjenicu da je pomenuti slikar Srbin-katolik. (Baš kao i poznati Dživo Gundulić, Medo Pucić, braća Vojnović, Antun Fabris, Lujo Bakotić, Matija Ban, Petar Kolendić, Ivo Ćipiko, Marko Murat… i brodarska porodica Račić, čiji mauzolej na groblju u Cavtatu pominje u svojstvu umetničkog dela I. Meštrovića.)

Mesto u “čudesnoj baštini” ima i crkva stara samo nešto više od deset godina! Piše: “O stradanjima u nedavnom ratu svjedoči i zanimljiva novoizgrađena crkva u selu Kijevu podno najviše hrvatske planine Dinare.” Istovremeno, za pisca-aranžera ovog hrvatskog izloga, nevažne su manastirske i parohijalne crkve-brvnare. Histerični XX vek dočekalo je na tlu današnje Hrvatske 26 ovih pravoslavnih svetilišta. Posle Drugog velikog rata ostalo ih je osam. “Savesno braneći” domovinu u ratnim zbivanjima 1991 – 95. godine u potpunosti su uništena još četiri ova bisera podizana kanatnom gradnjom kao besprekorni primeri (retke) vernakularne arhitekture iz perioda neposredno nakon Velike seobe Srba (1683 – 1699.). Ni ove poslednje preostale četiri, umesto statusa spomenika nulte kategorije, nisu dostojne nikakvog pomena! U poznatim događanjima 1991 – 1995. na tlu današnje Hrvatske, objekti SPC su doživeli nezapamćena skrnavljenja i rušenja: do temelja je srušeno 87 hramova, 195 ih je oštećeno, i srušena ili oštećena 93 parohijska doma!


Dosledno poštujući liniju odabranog krezubog nereda izostavljeno je pominjanje još jednog velikog Srbina, planetarnog naučnika Milutina Milankovića! Ni jedne reči o njemu, ni slova o spomen-muzeju koji se nalazi u njegovoj rodnoj kući u Dalju. Na slici: Portret Milutina Milankovića, rad Paje Jovanovića iz 1943. g.

Naravno, i u opisu najvrednijih simbola Baranje (te regije koja do pre 65 godina nikada nije pripadala Hrvatskoj) nema tragova srpskog postojanja. Dosledno poštujući liniju odabranog krezubog nereda izostavljeno je pominjanje još jednog velikog Srbina, planetarnog naučnika Milutina Milankovića! Ni jedne reči o njemu, ni slova o spomen-muzeju koji se nalazi u njegovoj rodnoj kući u Dalju.

Ovaj fundamentalni turistički putokaz uklapa se u prepoznatljiv niz koji čini kvartet važnih odrednica iz bliže prošlosti: etničko čišćenje iz avgusta 1995. godine, dozvola za prelet avionima NATO pakta za bombardovanje Srbije u martu 1999., tužba Haškom sudu “za agresiju i genocid nad hrvatskim građanima” iz jula iste godine i priznanje nezavisnosti Kosova od marta 2008. godine.

Brošura je zvanična publikacija Hrvatske turističke zajednice i prevedena je na pet svetskih jezika i besplatno dostupna u tačno 20 svetskih metropola, od Njujorka preko Pariza, Rima, Beča i Londona do Moskve i Tokija. Ovim je skandalozno skrivanje istine o životu i doprinosu Srba u Hrvatskoj poprimilo zabrinjavajuću širinu i aroganciju. Dobro je poznato da u svetskom turizmu većinom učestvuje imućniji i obrazovaniji sloj stanovništva i ljudi koji imaju veći lokalni uticaj, pa je nesporan zaključak da su oni ta (dugoročna) ciljna grupa koja treba da prihvati servirane neistine i sva prećutkivanja o srpskom narodu u Hrvatskoj.

Vekovno postojanje Srba, konstitutivnog i državotvornog naroda Hrvatske, koji je decenijama činio iznad petine ukupne populacije i svekoliki srpski doprinos smešten je u zavežljaj praznine uz prateće odrednice o pobuni i počinjenom genocidu.

Dodatak ovom prećutkivanju srpske kulturne baštine u Hrvatskoj ogleda se u, sada već usvojenom, predlogu Republike Hrvatske i upisu u UNESKO registar “Pamćenje sveta” pesama ojkača, bez navođenja da ta deseteračka pesma od dva stiha, u izvođenju tri ili pet pevača, izvorno pripada emanaciji duha krajiških Srba. Istovetno pravo pripada i Srbima Potkozarja u Republici Srpskoj.


Ostatke pravoslavne crkve Sv. Spasa na izvoru Cetine iz XIV veka hrvatska propaganda takođe nastoji da prisvoji proglašavajući je "starohrvatskom" građevinom iz IX veka.

Crni redosled nastavljen je sebičnim prisvajanjem, koje je u novembru prošle godine potvrdila komisija UNESKA (!), da se u popisu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva, kao ekskluzivna hrvatska prepoznatljivost registruju “bećarac” i “vrličko nijemo kolo”. Svakom ko želi lako je stići do istine koja svedoči da je bećarac viševekovno nasleđe kako iz Slavonije, tako isto i istovremeno iz Baranje i cele Vojvodine. Pravila za registraciju i te kako dozvoljavaju da se bilo koja vrsta nematerijalne baštine istim povodom registruje kao kulturno dobro i “vlasništvo” dve ili više država.

U okolnostima koje bude jake sumnje za autentičnost i originalnost ostala je registracija “vrličkog nijemog kola”. Ova plesna igra koja se najčešće izvodi na narodnim proslavama u Dalmatinskoj zagori nije isključivi proizvod samo jednog naroda. U Vrlikama se odvija viševekovni život i duhovna tradicija i srpskog naroda, čije se učešće u stvaranju ovog plesnog rariteta prećutkuje. Neka bude dozvoljeno reći da je (i danas) najstarija građevina u ovom mestu pravoslavna crkva Svetog Nikolaja, utemeljena 1618. godine. (Katolička, Gospe Ružarice, sagrađena je punih 280 godina kasnije, 1898.) Ista plesna igra ima zavidnu tradiciju i u glamočkom kraju, što je još jedan dokaz da je to kolo narodna igra dinarskih Srba. Dakle opet i u drugoj državi.

Naš zapadni sused položio je sve ispite na evropskom putu i skorašnjim sticanjem svojstva države-članice EU imaće dodatni argument i “potez više” u slučaju naše eventualne i svakako već zakasnele reakcije, nezavisno od materijalnih i istorijskih argumenata koje kao narod (i država) imamo. Ostaje bojazan da će biti obrnuto: suočavanje sa njihovim primedbama i uslovima prilikom otvaranja razgovora i serijala od 35 predpristupnih poglavlja, ukoliko se ova zamorena država odluči na dugi i neizvesni put u EU koja danas i sama ima nepredvidivu budućnost.


u Evropskoj centralnoj banci u Frankfurtu na Majni iskovan je prema predlogu Hrvatske, u ograničenom specijalnom tiražu od hiljadu primeraka, hrvatski evro posvećen ulasku u članstvo EU iduće godine. Ta nulta serija od posebne istorijske važnosti za susednu Hrvatsku ima naziv “Biljni i životinjski svet Hrvatske”, a na novčiću-kovanici od 10 centi je reljefni otisak spomenika u Jasenovcu, posvećen žrtvama državno planiranog i međunarodno osuđenog genocida u najvećem logoru fašističke NDH. Treba li komentar!?

Osvrt će ostati nepotpun ako se ne pomene još jedna, iz zaista dugog nepomenutog niza, neprijatna (i uvredljiva) činjenica. Naime, u Evropskoj centralnoj banci u Frankfurtu na Majni iskovan je prema predlogu Hrvatske, u ograničenom specijalnom tiražu od hiljadu primeraka, hrvatski evro posvećen ulasku u članstvo EU iduće godine. Ta nulta serija od posebne istorijske važnosti za susednu Hrvatsku ima naziv “Biljni i životinjski svet Hrvatske”, a na novčiću-kovanici od 10 centi je reljefni otisak spomenika u Jasenovcu, posvećen žrtvama državno planiranog i međunarodno osuđenog genocida u najvećem logoru fašističke NDH. Treba li komentar!?

Kulturna baština koju je stvorio hrvatski narod i njene vrednosti su evidentne i ne bi trebalo da budu predmet bilo kakvih sporenja. Naprotiv, ima priličan broj od svega prikazanog koji može poslužiti kao odličan primer revnosti i dosledne brige za svoje istorijsko nasleđe.

Sliku remeti autorov pristup srpskom kulturnom nasleđu na teritoriji današnje Hrvatske. Naime, istinsko kulturno bogatstvo se nalazi u uvažavanju posebnosti i tolerancije. U uvažavanju i vrednovanju rada drugoga. Odnos ove publikacije prema baštini stvorenoj srpskom rukom ukazuje na stare omalovažavajuće stereotipe izvučene iz raspoloživog konglomerata licemerja i cinizma. Namerno zagubljeno dostojanstvo uvažavanja drugog proizvelo je jednosmerni dijalog sa srpskom prošlošću. Umesto dokaza nadmoći ljudskog razuma, prikriveno se sugeriše isčezavanje istine. Temeljnim brisanjem kroatocentričnom krpom stvorena je slika da su Srbi na tlu današnje Hrvatske u proteklih sedam vekova vodili bezdogađajni život. Ideologizovana sadašnjost suprotstavljena je vrednosti ukupnog sedamstogodišnjeg nadahnuća srpskog naroda. Veliki testamentalni traktati koji su materijalizovani neposrednim srpskim učešćem svedeni su na bezlične tragove u pesku vremena. Napravljen je uvod u život lišen sećanja.

Hoćemo li opet da ovaj i slične događaje čekamo pospanih očiju i da opet svet uveravamo kako smo zaista rođeni u čekaonici.

Naša naučena pasivnost postala je duboka i ukorenjena navika.

Postali smo kolekcionari nostalgije.

U svetu je sve manje onih koje ohrabruje izreka: “Pravda će pobediti”.

Šta nama valja činiti? Hoćemo li opet da ovaj i slične događaje čekamo pospanih očiju i da opet svet uveravamo kako smo zaista rođeni u čekaonici. Naša naučena pasivnost postala je duboka i ukorenjena navika. Postali smo kolekcionari nostalgije. U svetu je sve manje onih koje ohrabruje izreka: “Pravda će pobediti”. To je slogan koji podržava zastrašujuću iracionalnost naše politike. Gledamo pogrešnu vremensku prognozu koja nas nije dovoljno upozorila da ovim svetom vladaju bezdušni imperativi brzine, hladne racionalnosti i neistina. Kao da ništa loše i tragično nemamo u svom skorašnjem kolektivnom iskustvu. Kao da nemamo saznanje da sami stvaramo sliku identiteta.

Izostankom reakcije kojom ćemo odbraniti činjenice o našem stožernom nasleđu, simpatišemo politiku sopstvenog nestanka. Reakcije, duboke, smislene i trajne. Državne, naučne, svetovne i duhovne. Da konačno stignemo do odgovora na jednostavna pitanja: ko smo, gde smo, kuda idemo, gde nam je mesto, put i ishodište? Vreme prolazi i sve je manje moguće artikulisati istinu i vratiti poredak stvari. Postala je nužnost da se kao društvo preispitamo i da ispod naslaga nemara i sveprisutne ravnodušnosti iznađemo mogućnosti da uzmemo u zaklon i zaštitu sva naša prekogranična sećanja. Svako suprotno ponašanje doprinosi stanju da spomenike koji sami po sebi nadilaze ograničena doba i nadvisuju duh svoje epohe, nezainteresovano poverimo tišini zaborava. Samo odgovornim sistemskim pristupom moći ćemo da izbegnemo da se sve završi onako kako se i plašimo da hoće.

Pitanje za drugu stranu: Šta je sledeće u razvoju dobrosusedskih odnosa i pozivanja da se građani Srbije opuste na Jadranu? Do “odgovora”, konstatacija da su na oltar lažne normalnosti prinesene nove pregrade u lavirintu naših zabluda.





Miladin Subotić: "Vreme prolazi i sve je manje moguće artikulisati istinu i vratiti poredak stvari. Postala je nužnost da se kao društvo preispitamo i da ispod naslaga nemara i sveprisutne ravnodušnosti iznađemo mogućnosti da uzmemo u zaklon i zaštitu sva naša prekogranična sećanja. Svako suprotno ponašanje doprinosi stanju da spomenike koji sami po sebi nadilaze ograničena doba i nadvisuju duh svoje epohe, nezainteresovano poverimo tišini zaborava. Samo odgovornim sistemskim pristupom moći ćemo da izbegnemo da se sve završi onako kako se i plašimo da hoće." Na slici: Operacija "Oluja", 1995. godine, kojom je "mlada hrvatska demokracija", po rečima njenog Predsednika Srbima nanela takve udarce "da praktički nestanu na njenom teritoriju".
Revenir en haut Aller en bas
Voir le profil de l'utilisateur http://paprika.forumbelgique.com
 
FOND SLOBODAN JOVANOVIĆ.....PREĆUTKIVANJE I OTUĐENJE SRPSKE KULTURNE BAŠTINE U HRVATSKOJ
Voir le sujet précédent Voir le sujet suivant Revenir en haut 
Page 1 sur 1

Permission de ce forum:Vous ne pouvez pas répondre aux sujets dans ce forum
Paprika :: Culture :: Histoire :: d'Ici et d'Ailleurs-
Sauter vers: