AccueilAccueil  PortailPortail  CalendrierCalendrier  FAQFAQ  RechercherRechercher  MembresMembres  GroupesGroupes  S'enregistrerS'enregistrer  Connexion  
« Dans un monde où l'information est une arme et où elle constitue même le code de la vie, la rumeur agit comme un virus, le pire de tous car il détruit les défenses immunitaires de sa victime.  » Jacques Attali
Qui est en ligne ?
Il y a en tout 2 utilisateurs en ligne :: 0 Enregistré, 0 Invisible et 2 Invités

Aucun

Le record du nombre d'utilisateurs en ligne est de 17 le Dim 29 Sep - 20:12
Derniers sujets
» Couture................;;
Dim 22 Oct - 11:40 par Nadezda

» Location Serbie........
Jeu 19 Oct - 7:08 par Nadezda

» Recette de pain ......
Mer 18 Oct - 17:44 par Nadezda

» Le Sel.........................
Mer 18 Oct - 15:54 par Nadezda

» La banane .............
Mar 17 Oct - 19:19 par Nadezda

» Zakuski .....
Mar 17 Oct - 18:58 par Nadezda

» Cuisine italienne !
Mar 17 Oct - 18:12 par Nadezda

» Art Postal.............
Lun 16 Oct - 8:59 par Nadezda

» Académie des Beaux-Arts de Sambreville
Ven 13 Oct - 11:01 par Nadezda

Rechercher
 
 

Résultats par :
 
Rechercher Recherche avancée
Octobre 2017
LunMarMerJeuVenSamDim
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031     
CalendrierCalendrier
Statistiques
Nous avons 1 membre enregistré
L'utilisateur enregistré le plus récent est Nadezda

Nos membres ont posté un total de 3276 messages dans 1414 sujets
Statistiques

Concepteurs web

Partagez | 
 

 Ко је тражио разарање српских градова

Voir le sujet précédent Voir le sujet suivant Aller en bas 
AuteurMessage
Nadezda
Admin


Messages : 3332
Date d'inscription : 28/12/2011
Localisation : Belgique

MessageSujet: Ко је тражио разарање српских градова   Ven 12 Avr - 8:17


via Dusan T. Batakovic i Aleksandar Puća Mihajlović via Jelena Djordjevic

Знате ли ко је тражио, предлагао и одобравао савезничко бомбардовање српских градова током 1943. и 1944.? – Tито и Врховни штаб НОВЈ!!

Ко је тражио разарање српских градова
Политика, 10. април 2013.

Поред Ниша и Београда, које су разарали чак 15, односно 11 пута, Енглези и Американци су масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори



Савезници погађали само цивилне циљеве
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, једна је од већих недоумица наше новије историје. Кључне карике те енигме углавном су замагљене.

Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Ова ваздушна канонада систематски је продужавана – иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори „немају готово никакве губитке”, а да је њен једини ефекат „хиљаде наших мртвих људи”.

У Лесковцу је организован и један научни скуп, где је та табу тема формално начета, али прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Чак се ствара утисак да се та мистерија до краја и не може расветлити. Трагични биланс вишемесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Прва жртва наших западних „савезника” био је Ниш. Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници су показивали да је 13 часова и 3 минута. У ниском лету, уз заглушујући звук мотора, Нишу се приближавало неколико десетина бомбардера.

Лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка небу. Само који секунд касније, неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се с потмулим експлозијама које се чују са свих страна. Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји.

Највише из најсиромашнијих делова града, смештених око железничке станице. У рушевинама, живот је изгубило више од 250 људи, жена и деце. Немачки објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

Поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци масакрирали су практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута. На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

Крајем новембра 1943. године Тито је у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији упутити депешу. Садржај те депеше више од 50 година скриваће једну од већих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну – ко је, у ствари, тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји.

У овој депеши Тито своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им каже:

– Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће, пак, ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.

Ова депеша разрешава све дилеме, јер су наши историчари деценијама тврдили да Тито и Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким бомбардовањем. А да је бомбардовање градова Србије било у надлежности Титовог Врховног штаба потврђује и писмо које је својим сарадницима у Словенији, крајем јула 1944. године, упутио Едвард Кардељ. Ево како гласи део његовог писма, од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ.”



Енглези и Американци убрзо ће се поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Жртве другог бомбардовања још нису биле ни сахрањене, а Енглези и Американци су се поново, трећи пут, устремили на Ниш.

Било је то у среду, 5. априла 1944. На беспомоћне Нишлије Енглези и Американци су преко Титовог Врховног штаба изручили 248 бомби, од којих само три нису експлодирале. Живот је изгубило 88, а теже и лакше је рањено 184 људи, жена и деце. Нису поштедели ни Саборну цркву, иконостас, певницу и олтар.

У ваздух су летели чак и посмртни остаци оних несрећника које су ти исти Енглези и Американци побили приликом ранијих бомбардовања Ниша. Градско гробље било је потпуно разровано, крстови с колективних гробница оскрнављени.

У међувремену, док су Енглези и Американци сејали смрт по Нишу, врховном команданту се 30. марта 1944. шифрованом поруком јавио Пеко Дапчевић. Он је маршалу пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић.”

Иван Миладиновић
објављено: 07/04/2013
***
Тито је тражио бомбардовање Србије 1944!
Аутор: мр Владимир Димитријевић, Двери србске
МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ: „КРВАВИ ВАСКРС 1944“ (САВЕЗНИЧКА БОМБАРДОВАЊА СРПСКИХ ГРАДОВА,УНА ПРЕС, БЕОГРАД 2011.)

Београд, 12.05.2011

То да је српски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то.

Заблуде и заборав
Најстрашније од свега је то што све, свагда, стално заборављали. И допуштали себи да верујемо у илузије, што се нарочито дешавало нашим интелектуалцима, заслепљеним разним врстама космпополитских (а касније и комунистичких) заблуда. Један од најтрагичнијих примера је свакако онај који описује славни србски научник, Милутин Миланковић, у својим успоменама. Наиме, он је био добар пријатељ Богдана Поповића, познатог нашег филолога. Године 1944, када га је једном посетио, разговарали су о гласинама које су у то време ширене Београдом – да ће Англоамериканци бомбардовати српску престоницу, наводно желећи да ослабе немачке положаје и перспективе на Балкану. Поповић је одлучно одбио само помисао на то да би Енглези могли да бомбардују српски народ, који је 27. марта 1941. толико учинио за савезничку ствар.

Аутор „Антологије новије српске лирике“ тврдио је да он одлично зна Енглезе, и да је тако нешто незамисливо…
А онда је дошао Васкрс 1944, и англоамеричке бомбе су, машећи Немце, пале на невине Београђане, па чак и на београдско породилиште. Када је Миланковић поново посетио Поповића, овај му је рекао да више не жели да живи у једном таквом свету… Све илузије су се срушиле… Заиста, те године Поповић и умире, не дочекавши да види Титов улазак у Београд, који су омогућила, између осталог, англоамеричка бомбардовања и Стаљинови тенкови…

Крај илузије о савезницима
Да бисмо се растали са последњим илузијама о нашим „савезницима“, у помоћ нам пристиже књига вредног Милослава Самарџића, публицисте из Крагујевца и дугогодишњег разградитеља лажних конструкција комунистичке историографије. „Крвави Васкрс 1944.“ се подробно (веома документовано) бави страдањем наших градова под бомбама оних који су нам се представљали као бранитељи демократије и људских права, а борци против тоталитаризма и мрака једноумља. Пред нама је све оно што нам помаже да боље схватимо шта нам се збило (и збива, јер је крајње време да увидимо да су нам Енглези, са својом подлом геополитичком игром, опакији непријатељи од отворених србофоба, Немаца. )

Самарџић не би био Самарџић кад на почетку не би указао на домаће титопојце и њихову интерпретацију збивања у Другом светском рату. Један од њих, др Ђорђе Станковић, историчар, устврдио је да је бомбардовање Београда тражио ђенерал Михаиловић… Наравно да није – Михаиловић је тражио бомбардовање стратешких циљева битних окупатору: од железничке станице у Нишу до Трепче и Борског рудника. И то је чинио у склопу велике савезничке офанзиве против Ромеловог корпуса у Африци (тзв. „битка за снабдевање“).

Станковић, иначе, има разумевање за бомбардовање Београда, с обзиром да је то био важан саобраћајно-индустријски центар који су Немци користили за своје ратне циљеве. Али, не само то: по Станковићу, Београд се потпуно саживео са Немцима, Београђани се нису борили против окупације, а лекари и медицинске сестре лечили су Немце, који су, излечени, настављали да убијају Србе, Јевреје и Роме… И после се чудимо ко надахњује Соњу Бисерко за претварање Недића у Павелића и четника у усташе…Самарџић сведочи да су англоамерички авиони прво ударили на Подгорицу, у јесен 1944, а затим и на Ниш. Тиме су прекршили основно правило употребе ратног ваздухопловства – по цивилним циљевима тући само у Трећем Рајху и квислиншким земљама, док то нипошто не чинити на окупираним територијама, осим кад су у питању војно-индустријска постројења, као и војни објекти. Самарџић каже: „Западни савезници су током рата начинили само један изузетак од ове своје одлуке: ван територије Трећег Рајха и његових савезника цивлине зоне бомбардовали су у Краљевини Југославији, и то у њеном српском делу“.

Савезничко бомбардовање – подршка Титу
У ствари, у питању је била подршка Титу, која је договорена на састанку Рузвелта, Черчила и Стаљина у Техерану 1943. године. Краљ Петар Други и ђенерал Дража пуштени су низ воду, а Фицрој Маклејн је обавестио Броза да може рачунати на подршку савезничке авијације, што је овај одмах материјализовао писмом својим командантима у коме каже: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати“. И српски изроди су одмах похитали да испуне жељу свог вође: најгрлатији су, у захтевима да се наши градови бомбардују, били Пеко Дапчевић и Коча Поповић.

Када је бомбардована Подгорица, Пеко је изјавио да су ефекти били добри, иако Немци скоро да нису имали губитке, а бомбе су убиле 2000 грађана. Када су словеначки комунисти тражили да се бомбардује Љубљана, Кардељ није поступио као Пеко и Коча. Оштро је укорио своје ревносне партијске другове:„Не разумем које вас потребе терају на то и у чију би корист било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ би претрпео готово никакве губитке.

У томе имамо искуство из целе Југославије“. Када су, крајем 1944, савезници тражили да бомбардују Загреб, јер је тамо била огромна концентрација немачких трупа, Тито је јасно рекао:„Забрањујемо бомбардовање непосредне близине Загреба“.
Радио Лондон је 9. априла 1944. године јавио да су Никшић, Бањалука, Ниш и други градови бомбардовани на Титов захтев, због чега је наша Влада у Лондону протестовала код енглеских власти, јер су се тиме Енглези јасно ставили на једну од страна у грађанском рату.

А почетком априла 1944. војвода Ђујић је је јавио Дражи да Енглези систематски бомбардују српска насеља:„Бомбардовали су Книн и околину у кругу три километра. Среда, не бирајући објекат. Нарочито, горњи део града, српски, сравњен је са земљом. Српска црква у центру града погођена два пута директно ишчезла је са лица земље“. Усташка легла, Сињ и Госпић, препуни складишта са оружјем и муницијом, нису уопште бомбардовани, иако су тамо постојали аеродроми који су Немци користили“.Четнички мајор Данило Салатић, поводом бомбардовања Никшића, у априлу 1944. писао је Дражи: „Народ доноси закључак: што Павелић са Немцима није успео да уништи српски живаљ, то ће докусурити Тито са Енглезима“.
Сатанска природа савеза Черчил – Тито нарочито се видела 16. и 17. априла 1944, када су Београђани гинули на највећи православни празник, Васкрс. Ђенерал Дража, описујући погођене цивлине циљеве, 21. априла јавља нашима у Лондону: „Последице овог бомбардовања далеко су горе од оног 6. априла 1941. Београд, који је дао 27.март, није заслужио ово“. Порушено је 687 зграда, убијено је 1161 лице, а тешко рањено 1468 особа. Што се немачких војника тиче, њих је погинуло свега 174-орица! Ни више, ни мање…

Ђенерал Недић је тада одржао говор, у коме је Србе подсетио на њихову трагичну наивност: „Пет пута Англосаксонци бомбардују Ниш, три пута Никшић, а ти бели мој граде, у јадној лудој самообмани велиш: Неће нас Енглези“… Треће бомбардовање Београда, 18. маја 1944, било је још погубније од априлског – становништво из центра града побегло је на Душановац и Пашино брдо, јер тамо није било ни Немаца, ни немачких војних објеката, него је живела сиротиња. И баш тамо су бомбардовали огромним количинама експлозива – убијали су србску сиротињу.

Освајање Србије на гусеницама Т-34
А онда је дошла јесен 1944. Тито и комунисти крећу, уз помоћ совјетских тенкова и англоамеричких авиона, да освајају Србију. Комунисти у Словенији склапају споразум о ненападању с Немцима, самозвани маршал ни не помишља да удари на НДХ и освоји Загреб (а ослобађању Јасеновца да и не говоримо) – битно је ући у Београд, и сломити Дражину војску. Озбиљни политичари у Америци простетују зато што се америчка помоћ користи у грађанском рату. Меморандум Министарства иностраних послова САД од 18. августа 1944. јасан је: „Америчко оружје шаље се партизанима да убијају Србе“… Али, не вреди…
Запечаћена је судбина Срба, а Коча Поповић, 29. августа 1944, пошто му инвазија Србије не иде баш како је намерио, шаље радиограм са само једним захтевом: „Најхитније потребно озбиљно бомбардовање Лесковца“. Тог дана, четници су ослободили Лесковац, у коме је до тада био немачко-шиптарски гарнизон… Дакле, требало је бомбардовати четнике.

И заиста, 6. септембра 1944, Кочина се жеља испунила – град је сравњен са земљом на рођендан краља Петра, и изгинуло је преко 1000 људи. Укупан крвави биланс бомбардовања српских градова да би их Тито преузео је, по Самарџићу, преко 10000 убијених и више десетина хиљада рањених… Што се Немаца тиче, сазнајемо да су Англоамериканци умного случајева штитили њихово повлачење из Грчке, јер су се надали да ће с њима склопити савез поротив Совјета… Кад се српским жртвама придодају и наши официри из заробљеничких логора у Немачкој, могли бисмо да стих Паула Целана парафразирамо као „смрт је мајстор из Лондона“… Бар српска смрт…

Да, да, бомбардовали су Англкоамериканци и друге градове, не само у Србији – рецимо, са земљом су сравнили Задар. Али, Задар тада није убио у Титовој Хрватској, него је био италијански…
Самарџићева књига је, опет, одлична. Поучна, отрежњујућа, наша… А сада чекамо следећи наслов – „Прави и лажни Калабић“… Имаће шта да се чита…

Аутор: мр Владимир Димитријевић

Revenir en haut Aller en bas
Voir le profil de l'utilisateur http://paprika.forumbelgique.com
 
Ко је тражио разарање српских градова
Voir le sujet précédent Voir le sujet suivant Revenir en haut 
Page 1 sur 1

Permission de ce forum:Vous ne pouvez pas répondre aux sujets dans ce forum
Paprika :: Culture :: Histoire :: d'Ici et d'Ailleurs-
Sauter vers: