AccueilAccueil  PortailPortail  CalendrierCalendrier  FAQFAQ  RechercherRechercher  MembresMembres  GroupesGroupes  S'enregistrerS'enregistrer  Connexion  
« Dans un monde où l'information est une arme et où elle constitue même le code de la vie, la rumeur agit comme un virus, le pire de tous car il détruit les défenses immunitaires de sa victime.  » Jacques Attali
Qui est en ligne ?
Il y a en tout 1 utilisateur en ligne :: 0 Enregistré, 0 Invisible et 1 Invité

Aucun

Le record du nombre d'utilisateurs en ligne est de 17 le Dim 29 Sep - 20:12
Derniers sujets
» Location Serbie........
Jeu 19 Oct - 7:08 par Nadezda

» Recette de pain ......
Mer 18 Oct - 17:44 par Nadezda

» Le Sel.........................
Mer 18 Oct - 15:54 par Nadezda

» La banane .............
Mar 17 Oct - 19:19 par Nadezda

» Zakuski .....
Mar 17 Oct - 18:58 par Nadezda

» Cuisine italienne !
Mar 17 Oct - 18:12 par Nadezda

» Art Postal.............
Lun 16 Oct - 8:59 par Nadezda

» Académie des Beaux-Arts de Sambreville
Ven 13 Oct - 11:01 par Nadezda

» Blogs divers.................
Mer 11 Oct - 16:19 par Nadezda

Rechercher
 
 

Résultats par :
 
Rechercher Recherche avancée
Octobre 2017
LunMarMerJeuVenSamDim
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031     
CalendrierCalendrier
Statistiques
Nous avons 1 membre enregistré
L'utilisateur enregistré le plus récent est Nadezda

Nos membres ont posté un total de 3272 messages dans 1410 sujets
Statistiques

Concepteurs web

Partagez | 
 

 Стефан Симић - КАКО САМ РАТОВАО ПРОТИВ НАТО-ПАКТА -

Voir le sujet précédent Voir le sujet suivant Aller en bas 
AuteurMessage
Nadezda
Admin


Messages : 3328
Date d'inscription : 28/12/2011
Localisation : Belgique

MessageSujet: Стефан Симић - КАКО САМ РАТОВАО ПРОТИВ НАТО-ПАКТА -   Lun 25 Mar - 17:49


Срећко Здравковић

Стефан Симић - КАКО САМ РАТОВАО ПРОТИВ НАТО-ПАКТА -

Имао сам десет година када су нас бомбардовали, носио сам наочаре, навијао за Партизан, имао све петице и био заљубљен у једну Наташу. Мислио сам да се лоше ствари дешавају само у неким другим државама. Кева ми је стално спремала палачинке и сладолед. Ћале се срећан враћао са посла увек са новим причама. Баба је спремала најбоље сарме у граду а деда ме водио на фудбал и причао како сам велики таленат. Онда је почело бомбардовање и све се заувек променило у очима једног десетогодишњака ...

Ово је та прича ...

Мислим да ми је нато пакт био најбољи учитељ географије властите земља кога сам имао. Наиме, сваке вечери смо се породично окупљали испред ТВ-а, слушали који су град гађали и тражили га на мапи. Тада сам први пут чуо за Панчево, Лозницу, Врање ... Стицајем околности, као клинац, путовао сам најдаље до школе - све остало за мој чувени бајс марке БМКС била је забрањена зона. Овако ми је екипа из НАТО-а представила Србију уздуж и попреко.

Још тада сам, у тим годинама, испланирао да је обиђем, чим се рат заврши, под условом, наравно, да нешто од ње и остане?!

Ми клинци смо маштали да направимо градове под земљом где нас натовци никада неће пронаћи. Правили смо спискове кога бисмо све повели са нама, а кога бисмо оставили да погине. На крају се испоставило да бисмо повели у наш тајни град целу Србију (осим неколико другова из старијих разреда који су нас малтретирали), једино смо се двоумили око Слобе Милошевића и његове жене?! Ипак смо одлучили и њих да примимо ...

Још тада сам схватио да је сврха бомбардовања да се потпуно убије свест народа и да се он покори. Међутим у мојој кући, аиу целој улици Николе Пашића, у Параћину, биле је сасвим супротно. Људи су били пуни себе, бодрили су и храбрили једни друге. Рецимо мој комшија Цацко, трећа кућа од мене, неколико пута је из војног пиштоља марке Тетејац пуцао у небо (нисмо били сигурни колико је авиона оборио том приликом) док су комсика, онако хорски, грме на Американце нон стоп.

Бака Деса их је толико проклела својим клетвама да су се уплашили и врло ретко гађали наше крајеве ...

Навијао сам за наше само ми ни тада није било јасно како можемо да победимо? У то време смо у свим спортовима, као и данас, редовно тукли Американце, како на домаћем, тако и на страном терену. Међутим овде је од самог старта била нерегуларна утакмица. Јесте да смо играли код куће, пред нашим навијачима, међутим уместо лоптама они су играли на кварно, бомбама. Имали су на хиљаде авиона, невидљиве, мале, велике, знао сам од самог старта да ту нешто не штима.

Увече је главни фазон био ватромет наше против-ваздушне одбране. Сви смо излазили на улицу, цео комшилук и гледали како на стотине светлећих ракета лети ка небу и обара Америчке авионе. Моје родитеље су одушевљавале такве ствари, као и остале људе из улице. Сви они би обично бројали и увек би настала збрка око тачног броја оборених авиона. Једни би избројали 20, други 30 док би се мој комшија Цацко обавезно излетео са неком цифром преко педесет. После бисмо, наравно, сазнали тачан број на јутарњим вестима и остајали разочарани. Једино је чика Цацко упорно тврдио да лажу ...

Једно је сигурно, мислим да све те људе и дан данас боли врат од силног гледања у небо ...

Обично смо се окупљали код мене у кући и расправљали о ратним стратегијама ио шансама да победимо. Кум је, као најстарији, водио главну реч, или ујаци, док смо ми остали слушали и повремено коментарисали. Наша кућа никада није била празна, увек је неко долазио или одлазио ...

Све време сам седео на врху степеница од моје собе и упијао све те разговоре. Био сам изузетно послушан (прави мали десетар), само бих долетео одозго на сам помен мог имена, испунио наређење и враћао се у осматрачницу са које сам настављао да слушам даље планове.

С обзиром да су сви мушки чланови у фамилији завршили војску осећао сам се поред њих поприлично заштићено. Но, да ствар буде још боља, и поједини женски чланови моје фамилије су завршили војску, тзв. предвојничку, тако да смо били наоружани до зуба. Штета што натовци нису упали код нас - иначе бисмо их средили само тако ...

Најсмешније је што нико није веровао да ће да нас бомбардују а када су почели нико није веровао да ће икада престатии ...

Ћале је, сећам се, неколико месеци уочи рата донео тридесетак конзерви нареска, паштета, било је ту и брашна, шећера. Купио је све то на време, доносио мало по мало, да се нађе. Зезали смо га да није несташица због бомбардовања већ зато што је он све живе покупувао ...

То је вероватно био један од најсветлијих периода Параћина, у новијој историји. Људи су се окупљали на кеју, по обдаништима, испред зграда, сви су дисали као један. Осећао сам се некако привилеговано тих дана. Обраћали смо пажњу једни на друге и чини ми се да никада нисмо били ближи. Није било свађа, осим ситних политичких али све је то занемарљиво у односу на дух јединства који је тада владао ...

На пример, мене родитељи током бомбардовања ни једном нису ударили, ни ћале, ни кева (што је дефинитивно био светски рекорд бар кад је моје одрастање у питању). После су наравно све то надокнадили али не бих о томе.

Сећам се да је отац мог друга погинуо чим су кренули да бомбардују. Био је војни пилот. Никада ми у животу смрт није била ближа. После су свакодневно пристизале лоше вести али све ми се то чинило некако далеко и страно пошто нико од мојих није страо. Једног јутра су одвели оца моје најбоље другарице на Косово. Тек тада сам стварно почео да се плашим. Војни позивари су долазили и одводили људе. Иако сам им се великодушно нудио нису хтели да ме поведу.

Узгред, још тада сам имао потребу да пребијем оног Клинтона и Тони Блера, мада није ми успело.

Када је све то прошло (наравно ништа није прошло пошто последице трпимо и дан данас), у школи, у четвртом разреду, добили смо нове другове и другарице који су исељени са Косова. Неки од њих су ми постали најбољи пријатељи са којима сам нераздвојан и дан данас. Ти дечаци и девојчице су у међувремену постали момци и девојке и започели су животе далеко од својих родних кућа. У једну од тих девојака сам се заљубио и та љубав и даље траје. Да је остала да живи у Приштини питање је да ли бисмо се икада срели?

Остаће ми жал што смо те људе, подмукло, годинама, називали Шиптарима, вређали их и поручивали им да се врате тамо одакле су дошли. Нисмо схватили, или нисмо желели да схватимо, да су они претрпели далеко више несреће него ми. А и нису ратовали виртуелно, испред телевизора, већ истински, непосредно укључени у све то. Неко од њих је оставио тамо кућу, неко симпатију, неко пса, док су сви тамо оставили комаде срца које, нажалост, никада више неће моћи да пронађу.

Рат против нато пакта се и дан данас наставља. Сада ме више не уче географији Србије, сада ме уче географији целога света. Сазнао сам да постоји Авганистан, Ирак, Либија. Сазнао сам још доста тога али о томе неки други пут и на неком другом месту. Они дефинитивно желе да овладају целим светом и за сад аим успева. Кажем за сада ...

Свакодневно је гинуло на десетине људи, бројале су се жртве, мерила се штета и остало ... Мене је и тада, као десетогодишњака, страшно погађало све то јер сам добро знао да су то нечији родитељи, нечије сестре, учитељице. Схватио сам да су то врло лако могли да буду и моји родитељи, или моје сестре.

Мислим да сам се у том периоду, по први пут у животу, непосредно и недвосмислено сусрео са људским злом?

Сећам се да је тада после једне утакмице на светском првенству у одбојци, чувени Вања Грбић након победе над Американцима гласно рекао у камеру - "И кога ће бре они да бомбардују?!". То ме је држало данима, тај инат, тај пркос. Нисам схватао тада политику, не схватам такву политику ни дан данас али те Вањине поруке се и сада сећам.

И заиста, кога ће БРЕ они да бомбардују?!

П.С. Што се мене тиче, данас имам двадесечетри године, и даље носим наочаре, не пратим више фудбал, једва плаћам школарину на факултету и заљубљен сам у неку сасвим другу девојку. Све се, одједном, променило. Кева и ћале су ми разведени. Обоје су остали без посла. Као и готово пола фамилије коју никада више нисам успео да окупим на једном месту. Деда је закорачио у 76-у. Бака је умрла од рака као и хиљаде других људи од последица бомбардовања. Земља ми је окупирана, чини се као да је сваким даном све горе а ја понекад заиста не знам шта ћу са собом.

А прошло је само 14 година?

Шта се у међувремену десило са вама?

http://www.facebook.com/veselinka.mclarnon

Revenir en haut Aller en bas
Voir le profil de l'utilisateur http://paprika.forumbelgique.com
 
Стефан Симић - КАКО САМ РАТОВАО ПРОТИВ НАТО-ПАКТА -
Voir le sujet précédent Voir le sujet suivant Revenir en haut 
Page 1 sur 1

Permission de ce forum:Vous ne pouvez pas répondre aux sujets dans ce forum
Paprika :: Culture :: Littérature :: d'Ici et d'Ailleurs :: Ecrivains, poètes, critiques, chroniques, librairies, pisci, poeti, pesnici, kriticari, knjizare.-
Sauter vers: